Samo 13 zemalja je poslalo svoje Nacionalno utvrđene doprinose (Nationally Determined Contributions - NDC) u skladu sa rokom koji je istekao 10. februara ove godine. Neodgovornost prema planeti ilustruje činjenica da zemlje koje su ovaj rok propustile predstavljaju 83% globalnih emisija i čak 80% svetske ekonomije. 

Čemu doprinosi, doprinose? 

Nacionalna uprava za okeane i atmosferu (NOAA) je izvestila da je prošle godine Sjedinjene Američke Države pogodilo čak 27 prirodnih katastrofa uzrokovanih promenom klime, od kojih je svaka koštala poreske obveznike preko milijardu dolara. One uključuju suše, poplave, ciklone i druge oluje, požare, itd. Takođe, rezultirale su smrću 568 ljudi. Godišnji prosek za period 1980–2024. je 9 ovakvih događaja, dok je prosek za poslednjih 5 godina (2020–2024) neverovatnih 23! 

Ovo je samo jedan od primera kako klimatske promene utiču na život običnog čoveka i to u razvijenoj zemlji koja poseduje mehanizme adaptacije. Na takve destruktivne posledice ukazivala je konferencija o klimi 2015. godine, kada je predstavljen i od strane većine zemalja sveta ratifikovan Pariski sporazum. Kao što smo videli na primeru gore, obaveza pridržavanja Pariskog sporazuma nije samo običan, administrativni proces, već pitanje morala, etike i empatije. Međutim, kako bi se osiguralo da obećanja ne ostanu samo na rečima, potreban je i okvir za praćenje i sprovođenje. Tu na scenu stupaju Nacionalno utvrđeni doprinosi – zvanična dokumenta koja kazuju na koji način države potpisnice planiraju da smanje emisije gasova staklene bašte, a sve u cilju ograničavanja porasta temperature za više od 1,5C. 

NDC su prilagođeni nacionalnim prioritetima i kapacitetima, ali su i deo međunarodnog mehanizma odgovornosti prema planeti. Države su dužne da izveštavaju o svom napretku i periodično (na svakih pet godina) predlažu unapređene ciljeve. Kako bi ovi planovi bili što efikasniji, insistira se na sektorskoj podeli, gde su ključni obnovljivi izvori, ekstrativna i prerađivačka industrija, transport i upotreba zemljišta. Samim tim, u okviru ovih sektora, NDC uključuju strategije za očuvanje prirodnih resursa, energetsku efikasnost, otpornost na klimatske rizike i sl. Ako bismo se vratili na gorepomenute postulate morala, etike i empatije, ovi doprinosi se ne bi trebalo ograničavati na formalno izlistavanje obećanja i namera, već postavljanje temelja za dugoročnu transformaciju ka održivoj i klimatski odgovornoj ekonomiji. 

Slatki snovi ili gorka realnost? 

Suštinski problem sa NDC leži u njihovoj nedorečenosti i, nažalost, neobavezujućoj prirodi. Države imaju obavezu na osnovu Pariskog sporazuma da dostavljaju svoje doprinose ali ne postoji sankcija za neispunjenje onoga što u njima piše. Dodatno, mnogi planovi su izrađeni tako da ne garantuju stvarno smanjenje emisija, već zavise od nerealnih projekcija ekonomskog rasta ili dostupnosti međunarodnih sredstava. To često znači da ispoljene ambicije mogu biti ostvarene samo pomoću spoljne finansijske i tehnološke podrške. Ukoliko se osvrnemo na eratičnost i rastući populizam svetskih lidera, vidimo da je takva postavka stvari neizvesna. Najzad, čak i da ne postoje prepreke u finansiranju, NDC nisu dovoljno ambiciozni. Prema analizi Međunarodnog instituta za primenjene sisteme analize (IIASA), projekcije emisija do 2030. godine, zasnovane na postojećim doprinosima, variraju između 47 i 63 milijarde tona CO₂ ekvivalenta godišnje, što je i dalje, u proseku, iznad emisija iz 2010. godine, kada su one iznosile oko 51 milijardu tona. Za ispunjenje cilja od 1,5°C, emisije bi morale pasti na 25–30 milijardi tona do 2030. Širok opseg projekcija proizlazi iz neujednačenih metodologija, nepreciznih ciljeva i nesigurnog finansiranja, što u mnogim slučajevima zaista čini NDC dokumenta više formalnim ispunjenjem obaveza nego stvarnim instrumentima promene. 

Drill, baby, drill   

Globalna previranja, u poslednjih nekoliko godina, dovela su do toga da su mnoge razvijene zemlje odložile ili smanjile svoje obaveze u borbi protiv klimatskih promena. 

Evropska unija, suočena sa energetskom krizom i situacijom da joj drugi kroje geopolitičku sudbinu, predstavila je "Clean Industrial Deal" kao deo napora da se smanji zavisnost od fosilnih goriva i ubrza prelazak na obnovljive izvore energije. Ovaj plan uključuje olakšavanje državne pomoći za zelene projekte, smanjenje troškova energije za industriju i reviziju trgovinskih politika kako bi se zaštitila domaća proizvodnja. Narativ o konkurentnosti i politička agenda usmerena na povećanje proizvodnje preko umanjenja regulatornih opterećenja je recept koji, istorijski, štiti interese korporacija. Veliki zagađivači, možda u idealnom svetu, ne bi trebalo da budu arhitekte novog zelenog dogovora ali svakako to žele da budu, što nam pokazuje Antverperska deklaracija. U ovakvom metežu, EU je „zaboravila“ da dostavi svoj NDC u februaru, pa je produžila sebi rok do septembra. 

Sa druge strane Atlantskog okeana, novi predsednik Donald Tramp je po drugi put potpisao odluku kojom povlači SAD iz Pariskog sporazuma, navodeći da sporazum nepravedno opterećuje američku ekonomiju. Klimatski skeptici u kabinetu novog predsednika lobiraju i za američko povlačenje iz UNFCCC. Izgubiti najbogatiju zemlju sveta u aktivnoj borbi protiv klimatskih promena bi vodilo ka značajnom smanjenju ambicija u pogledu klimatskih reparacija i energetske tranzicije. Ako se podsetimo, prošlogodišnji, “finansijski” Samit Ujedinjenih nacija o promeni klime (COP29) je trebalo da prikaže značajnije zalaganje razvijenih država u finansiranju mitigacije i adaptacije na klimatske promene. Konačno obećanje pomoći je bilo čak četiri puta manje od onoga što su zahtevale zemlje u razvoju, odnosno samo 300 miliona u odnosu na 1.3 milijarde dolara traženih sredstava. SAD jesu predale svoj NDC na vreme, ali se to desilo u vreme prethodne administracije, što sveukupno stavlja NDC i njegovo pretvaranje u praksu pod znakom pitanja.  

Još jedan primer smanjenih klimatskih ambicija nas može podsetiti na, nama blisko, ponašanje državne birokratije u odnosu na vapaje naroda. Japan je kroz svoju energetsku strategiju i NDC, postavio cilj smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte za 60% do 2035. godine u odnosu na nivoe iz 2013. Neznatno povećanje u odnosu na prethodne ciljeve, javnost je osudila. Tokom javne rasprave, više od 80% komentara pozivalo je na ambicioznije ciljeve, ali je vlada odlučila da zadrži prvobitni plan. Kako bi se još utrljala so na ranu, očekuje se početak izgradnje elektrane tečnog gasa na Aljasci koja bi snabdevala ovim fosilnim gorivom zemlju izlazećeg sunca, a vrednost posla iznosi čak 44 milijarde dolara.  

Bolje sam, nego u lošem društvu 

Ovakvi potezi velikih ekonomija stvaraju neizvesnost i otežavaju manjim zemljama da definišu svoje klimatske politike. Srbija je revidirala svoj NDC 2022. godine, tada sa dve godine zakašnjenja, a kao i većina zemalja nije ispoštovala februarski rok ove godine za ažuriranje doprinosa. Obavezala se na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte za 13,2% u odnosu na nivo iz 2010. godine, odnosno 33,3% u odnosu na 1990. godinu, do 2030. godine. NDC je donesen potpomognut različitim strateškim dokumentima, kao što su Zakon o klimatskim promenama i Strategija niskougljeničnog razvoja. U međuvremenu, usvojen je Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP) bez ambicioznih koraka u dekarbonizaciji, Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za 2023-2030, dok za Strategiju niskougljeničnog razvoja nije uopšte ni predložen akcioni plan pa je njena primena u sivoj zoni. Ovakva kakafonija dokumenata ne obećava mnogo što se tiče dugoročne strategije koja bi se mogla videti u  budućem, revidiranom NDC-u.  

Kod suočavanja sa klimatskim promenama, najvažnija je promena perspektive. Dosta zavisi od velikih emitera ali kada se mali skupe, takvi čine značajan udeo. Zašto, na primer, naš region koji muku muči sa zagađenjem vazduha i posledicama klimatskih promena ne bi postao simbol probuđene svesti. Crna Gora je već napravila prvi korak postavljajući ambiciozan cilj smanjenja emisija za 55% do 2030. godine i 60% do 2035. godine, što je ogroman iskorak u odnosu na prethodni NDC kojim je predviđeno smanjenje od samo 35%. Mi bismo mogli da “zaplešemo” zajedno sa komšijama. Srbija se i dalje oslanja na termoelektrane na ugalj, dok se obnovljivi izvori energije razvijaju sporo i često bez dugoročne strategije. U revidiranom NDC Srbija bi mogla da postavi obavezujuće ciljeve za udeo solarne i vetroenergije, elektrifikaciju gradskog saobraćaja i poboljšanje energetske efikasnosti u stambenim i poslovnim zgradama. Kroz osnivanje fonda za pravednu tranziciju i uključivanje lokalnih zajednica u procese planiranja, Srbija bi bila kadra da radi na smanjivanju otpora tranziciji sa uglja i omogući ugroženim delovima društva ekonomsku održivost.  

Pored smanjenja emisija, neophodno je zaštititi prirodna područja koja mogu doprineti ublažavanju klimatskih promena. Srbija bi mogla da u novom NDC insistira na povećanju pošumljenih površina, očuvanje močvarnih staništa i uspostavljanje dodatnih zona zaštite koje će doprineti dugoročnom očuvanju biodiverziteta. Takođe, ekstremne vremenske nepogode poput poplava i suša postale su sve češće, pa bi revidirani NDC mogao da posveti pažnju razvijanju otpornosti na iste. To bi podrazumevalo unapređenje sistema ranog upozoravanja, modernizacija infrastrukture za zaštitu od poplava i optimizaciju upravljanja vodnim resursima. Ili na primer, zajedničke inicijative u oblastima regionalnog upravljanja rekama i zaštite poljoprivrednih sistema, a ne preprodaja zemljišta i izgradnja rudnika sa razornim uticajem na životnu sredinu. 

Ovako napisano, čitaocu sve ovo zvuči kao potpuno nerealno, zar ne? Možda, ali se treba setiti da, do pre samo 4 meseca, nismo znali da su mladi ljudi u Srbiji sposobni da osmisle inovativne ideje demokratskog organizovanja, da se agresiji može suprotstaviti prkos i da se energija defetizma može pretvoriti u energiju promene. Zato, doprinosimo. 

Autor teksta: Marko Pajović, BOŠ

*Vizual generisan na Canva platformi