Prema jednoj opšte prihvaćenoj definiciji – javne politike su sve ono što vlada neke države izabere da uradi ili izabere da ne uradi.^[1] Javna politika znači da se ova odluka donosi u ime (i u interesu) javnosti, da takvu odluku najčešće inicira i donosi vlada a sprovode je javni ili privatni akteri. Javne politike su odluke koje vlade donose kako bi se rešio neki javni problem, od značaja za društvo.

Ako se fokusiramo na životnu sredinu, javne politike bi trebalo da budu javne odluke nosilaca vlasti o tome da reše probleme zagađenja životne sredine, kao problema od opšteg značaja za društvo. Kakve su onda javne politke zaštite životne sredine u Srbiji? Ili da postavimo pitanje drugačije - šta su to vlade u Srbiji izabrale da urade, a šta su izabrae da ne urade?

Pogledajmo najpre kakva je životna sredina u Srbiji.

Prema jednom istraživanju iz 2020. godine, Srbija je na prvom mestu među državama Evrope po smrtnosti od različitih vidova zagađenja životne sredine i jedina evropska država koja se po smrtnosti nalazi u prvih deset u svetu.^[2] Da nam je životna sredina zagađena znamo i iz izveštaja naših institucija. Prema izveštajima koje izdaje Agencija za zaštitu životne sredine, u 2022. godini, vazduh je u Srbiji bio prekomerno zagađen pre svega zahvaljujući prekomernim koncentracijama PM 2.5, PM 10 čestia  i oksida sumpora i azota. Vazduh bio prekomerno zagađen u Kragujevcu, Kostolcu, Pirotu, Loznici, Čačku, Paraćinu, Zaječaru, Kraljevu, Novom Pazaru, Valjevu, Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Pančevu, Smederevu, Užicu, Kosjeriću, Boru, Novom Sadu, Nišu i Beogradu. To su dvadeset i jedan grad i opština u kojima živi više od 3 500 000 stanovnika koji su izloženi prekomernom zagađenju.

Stanje površinskih voda nam pokazuje slično stanje. U ukupnoj slici površinskih voda Srbije, najlošije su površinske vode u Vojvodini gde je čak 39% uzoraka u klasi „loš“ ili „veoma loš“ kvalitet. Dunav, kao najveća reka koja protiče kroz Srbiju i recipijent najveće količine neprečišćenih otpadnih voda, i dalje se drži u kategoriji „dobar kvalitet“ vode, pre svega zahvaljujuči ogromnom prijemnom kapacitetu i moći samoprečišćavanja. Udeo neprečišćenih voda koje se ispuštaju u površinske tokove i dalje je preko 85%, što čini ogroman pritisak na vode u Srbiji. Ako govorimo o pijaćoj vodi, situacija je nešto bolja, ali i dalje – zabrinajva. U 2020. godini preko 16% građana i građanki je iz svojih česmi moglo da natoči vodu za koju se u mikrobiološkom smislu smatra da je umerenog, velikog ili ogromnog rizika po zdravlje ljudi. Najlošiju vodu svakako imaju stanovnici Vojvodine, gde jse preko 40% stanovništva snabdeva vodom koja ima povećane koncentracije arsena. U pogledu otpada, situacija je takođe složena. U 2021. godini u Srbiji je bilo samo dvanaest sanitarnih deponija na koje se na pravilan način odlaže komunalni otpad. Istovremeno, čak 58% stanovništva nije bilo pokriveno sistemom prikupljanja komunalnog otpada i ovaj otpad završava na hiljadama nesanitarnih deponija i smetlišta širom Srbije.

Slične informacije bismo mogli da navedemo i za druge oblasti životne sredine – zemljište, buku, industrijsko zagađenje, klimatske promene. Informacije nam šalju istu poruku – životna sredina je ugrožena i neophodna je hitna akcija!

Kakvu akciju možemo da preduzmemo? Da li su naše javne politike životne sredine takve da zaista rešavaju identifikovane probleme? Hajde da pogledamo samo neke od javnih politika koje se u Srbiji sprovode.

Zagađenje vazduha je tema koja ovih dana zaokuplja pažnju javnosti, obzirom na početak zime i grejne sezone. Obaveza donošenja krovne javne politike u Srbiji prema Zakonu o zaštitu vazduha nastupila je još 2013. godine. Dve godine od tada je vlasti trebalo da donesu instrument nacionalne politike zaštite vazduha kojim bi se obezbedili uslovi za uspostavljanje institucionalnog sistema za preduzimanje mera za izbegavanje, sprečavanje ili smanjenje zagađenja vazduha i štetnih posledica po zdravlje ljudi i životnu sredinu u celini, na teritoriji Republike Srbije. Uprkos tome što je broj građana koji udišu prekomerno zagađen vazduh iz godine u godinu rastao prema zvaničnim izveštajima, Srbija je krovni dokument nacionalne politike zaštite vazduha dobila tek u decembru 2022. godine kada je donet Program zaštite vazduha, sa sedam godina zakašnjenja. U samom Programu se procenjuje da svake godine u Srbiji od iloženosti zagađenju PM 2.5 česticam umre gotovo 10 000 ljudi. Za sedam godina, koliko su vlasti birale da ne donesu politiku zaštite vazduha, prekomerno je dakle, umrlo gotovo 70 000 ljudi. Čitav jedan grad.

Ako pogledamo politiku upravljanja industrijskim zagađenjem, videćemo da je Srbija donela Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine još 2004. godine. Svrha ovog zakona je bilo regulisanje rada postrojenja i aktivnosti koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi, a tu pre svega spadaju najveći zagađivači koji imaju potencijalno naštetniji uticaj poput termoelektrana, železara, topionica bakra, cementara i slično. Zakon počiva na načelu predostrožnosti, prema kome svaka aktivnost mora biti sprovedena tako da ne prouzrokuje bilo kakvo znatno zagađenje, tako da se spreče ili smanje emisije na samom izvoru zagađivanja koje dovode do zagađenja vazduha, vode i zemljišta, da se spreči ili smanji korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa i energije, da spreči ili smanji stvaranje otpada i da se svede na minimum rizik po zdravlje ljudi, životnu sredinu i materijalna dobra. Zakon propisuje da ova postrojenja treba da pribave integrisane dozvole za rad, kojima će se regulisati način rada i uticaji postrojenja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Nosioci vlasti su identifikovali da u Srbiji ima 227 postrojenja koja treba da pribave integrisane dozvole, i zakonom propisali rok – veliki industrijski zagađivači trebalo je da urede svoje poslovanje u skladu sa najboljim dostupnim tehnikama i standardima zaštite životne sredine do kraja 2021. godine. U decembru 2021. godine manje od 50 postrojenja imalo je uredne integrisane dozvole. Od 1. januara 2022. godine ostala postrojenja poslovala bi – nezakonito. I šta su nosioci vlasti izabrali da urade? Nisu izabrali da povećaju svoje adminstrativne kapacitete kako bi proces izdavanja integrisanih dozvola bio brži i efikasniji. Nisu izabrali da kazne operatere onih postrojenja koja za gotovo 20 godina nisu uskladila svoje poslovanje u skladu sa zakonom. Nosioci vlasti jesu izabrali da produže rok za još dodatne tri godine tokom kojih će postrojenja koja su izvor značajnog zagađenja vode, vazduha i zemljišta nastaviti da posluju kao i do sada, i na taj način nastaviti da ugrožavaju zdravlje ljudi.

Posvećenost vlade nekoj javnoj politici je najlakše uočiti u tome kako se raspodeljuju uvek ograničeni resursi, a pre svega finansije. Pa, kako životna sredina stoji sa finansijama?

Procenjeno je još davne 2011. godine da će usklađivanje sa EU standardima i politikama zaštite životne sredine biti naskuplje i najkomplikovanije u pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Procenjeno je da će nam za to biti potrebno najmanje 10 milijardi evra, kao i da će oblast upravljanja otpadom i otpadnim vodama biti među najskupljima. Šta su nosioci vlasti izabrali da urade? Najpre, rasformirali su Zeleni fond u koji su se slivala sredstva od različitih naknada koje se prikupljaju na ime životne sredine. Zatim, su 2015. godine odlučili da ukinu namenski karakter sredstava tako da ekološke takse više nisu namenski novac za zaštitu životne sredine, već se slivaju u opšti budžet Republike Srbije i dalje raspoređuju prema trenutnim prioritetima donosilaca odluka. Prateći prilive od ekoloških taksi i rashode državnog i lokalnih budžeta, možete da utvrdite da je na ovaj način u poslednjoj deceniji potrošeno preko pola milijarde evra na svrhe koje nemaju veze sa zaštitom životne sredine.^[3] Istovremeno, iznos finansija koje su nosioci vlasti opredeljivali za životnu sredinu se smanjivao iz godine u godinu. Od 0,7% BDP-a u 2018. godini^[4] došli smo na manje od 0,2% BDP-a u 2023. godini.

Šta možemo da zaključimo, kakve su politike zaštite životne sredine u Srbiji?

Na osnovu sadržaja javnih politika životne sredine i na osnovu finansijskih sredstava koje Srbija izdvaja za životnu sredinu, zaključićemo da životna sredina nije na spisku prioriteta nosilaca vlasti. Na osnovu efekata javnih politika zaštite životne sredine, koje vidimo u lošem kvalitetu vazduha voda, zemljišta i drugih elemenata životne sredine, možemo da zaključimo da javne politike koje se sprovode nisu delotvorne. Kakve nam javne politike zaštite životne sredine trebju? Za zdravu životnu sredinu, u kojoj žive zdravi građani i građanke, potrebno je da postoji državna politika zaštite životne sredine koja odgovara na realne potrebe i probleme građana i kojoj su nosioci vlasti posvećeni, ne samo deklarativno već i realno – kroz delotvorno sprovođenje, odgovarajuće finansiranje i transparentno odlučivanje o raspodeli ograničenih resursa.

Vlada Republike Srbije priprema krovnu politiku zaštite životne sredine – Strategiju zaštite životne sredine sa Akcionim planom za period do 2032. godine. To je nova prilika da se problemi pravilno identifikuju, da se resursi, kapaciteteti i finansije adekvatno rasporede i da se životna sredina zaista unapredi. Stoga javnost treba da nosiocima vlasti uputi jasan zahtev da sada izaberu javnu politiku zaštite životne sredine koja će zaista odgovoriti na potrebe društva.

Mirjana Jovanović

Beogradska otvorena škola