Dostupna, čista voda i sanitarni uslovi za vreme pandemije koronavirusa

Potrebe za hranom, vodom, vazduhom i snom nalaze se na samom dnu piramide Maslovljeve hijerarhije ljudskih potreba. One su osnovne, jer njihovo zadovoljavanje je preduslov za bilo koje druge čovekove aktivnosti. Odrasla osoba, pri umerenoj temperaturi, bez vode za piće može da provede tek par dana pre nego što kolabira usled dehidracije. Osim za piće, voda je neophodna i za pripremanje hrane, a bez vode teško da mogu da se ispune higijenski kriterijumi, kako bi se sprečilo širenje zaraza i bolesti.

Svetski dan voda, koji se tradicionalno obeležava 22. marta, ove godine prošao je tiho. Globalno planirani javni događaji kojima bi se skrenula pažnja na to da je pravo na vodu osnovno ljudsko pravo, otkazani su usled proglašenja pandemije koronavirusa i uvođenja vanrednog stanja u većini zemalja sveta. Sa druge strane, gotovo sve preporuke lekara koje se tiču održavanja higijene kako bi se minimiziralo širenje virusa zahtevaju i dostupnost vode. Od preventivnog pranja ruku do ispiranje dezinfikovanih namirnica, kao i za sve druge poslove pri održavanju higijene doma – neophodna je voda.

Uprkos tome što predstavlja preduslov svega, mnogo ljudi danas nema dostupnu kako pijaću, tako ni sanitarno ispravnu vodu. Nestašicom vode u manjoj ili većoj meri obuhvaćeno je više od 40% svetskog stanovništva[1]. Globalno zagrevanje i klimatske promene, ukoliko se ništa značajno ne promeni, dovešće do dodatnog smanjenja dostupnih zaliha slatke vode. Ukoliko se promena klime nastavi ovakvim tempom, procene su da će 2050. godine svaka četvrta osoba na planeti biti pogođena stalnom nestašicom vode[2]. Nestašice će biti neravnomerno raspoređene, pa će siromašne države, koje već sada imaju poteškoća da zadovolje potrebe stanovništva za čistom vodom, biti značajnije pogođene nego bogatije zemlje.

Srbija i dostupnost vode

Kada čitate starije geografske knjige uočićete da se Srbija opisuje kao zemlja vrlo bogata vodom. Međutim, procene u novijoj literaturi, kako je vreme prolazilo, bivale su sve konzervativnije, pa se u novijim knjigama pominje da je Srbija zemlja srednje bogata vodom. Većina vodnog bogatstva Srbije čine vode koje samo protiču kroz državu, a tek manji deo onih koje izviru na samoj teritoriji. Kako voda postaje sve vredniji resurs, neophodno je njeno efikasnije korišćenje, uz potrebu za očuvanjem vodnih dobara.

Kada se spomene pristup vodi ljudi uglavnom zamišljaju žednu decu u Africi, ali ovaj problem nije samo karakterističan za Afriku, nego se javlja na svim kontinentima. Srbija takođe nije rešila problem dostupnosti vode za sve svoje građane. Voda iz gradskog vodovoda nije pogodna za piće u Zrenjaninu već više od deset godina. A slična situacija je i u drugim mestima u Vojvodini, gde zbog povišenog nivoa arsena u vodi, građani moraju da kupuju flaširanu vodu, a uz to moraju da plaćaju neispravnu vodu iz vodovoda. To na kraju meseca predstavlja veliki izdatak u kućnim budžetima, dok se plastična ambalaža gomila i pravi čitav niz drugih problema za životnu sredinu. Možemo samo da se pitamo kako izgleda održavanje higijene u ovim gradovima, u trenutnim okolnostima. Tek je u 2019. godini donesena prva sudska presuda kojom je jednom stanovniku Ravnog Sela pored Vrbasa dozvoljeno da ne plaća neispravnu vodu. Ova presuda mogla bi da pokrene lavinu zahteva drugih građana koji godinama plaćaju neispravnu pijaću vodu.

Pa ipak stanovnici Zrenjanina "imaju više sreće" pošto barem imaju sanitarnu vodu, jer postoji veliki broj ljudi u Srbiji koji nema dostupan nikakav izvor vode. Romi i Romkinje koji žive u preko 580 podstandardnih naselja na teritoriji Srbije su grupa koja najviše pati usled nedostatka adekvatne infrastrukture. Ova naselja nemaju ili imaju izuzetno lošu komunalnu infrastrukturu. Čak 43,5% romskih naselja su slamovi, što znači da u okviru njih ne postoji električna, vodovodna i kanalizaciona mreža. Bez vode je skoro 30% svih romskih naselja, a u 65% svih romskih naselja ne postoji nikakva kanalizaciona infrastruktura[3]. Postavlja se pitanje kako da ovi ljudi održe minimum higijenskih uslova tokom epidemije koronavirusa, kada često u celom naselju ne postoji ni jedna jedina česma.

Osim nedostupnosti vodnih dobra za određene marginalizovane grupe, kao generalni problemi u Srbiji javljaju se i nedostatak i starost vodovodne i kanalizacione infrastrukture, kao i loše upravljanje i neuključivanje građana u donošenje odluka od značaja za lokalne zajednice.

Gubici u mreži vodosnabdevanja prilično su visoki i iznose oko 30% ukupno proizvedene vode[4]. Kanalizacioni sistem još uvek nije dostupan u većini ruralnih predela, dok prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2017. godinu, tek 12.6% ukupne populacije je priključeno na tretman otpadnih voda sa najmanje sekundarnim tretmanom.

Samo deset lokalnih samouprava ima uspostavljene operativne politike i procedure za učešće lokalnih zajednica u upravljanju vodosnabdevanjem i sanitacijom. Često glas građana koji se bore za dostupnost vode ostaje skrajnut. Uprkos neslaganju članova lokalnih zajednica, kao i stručnjaka, nastavlja se gradnja malih i mini hidroelektrana; nelegalni objekti na Savskom keju ostaju da ugrožavaju vodoizvorište, dok se planira prenamena vlažnog područja Beljarice. Ovo su samo neki od brojnih projekata kojima se smanjuje dostupnost vodnih resursa.

Ciljevi održivog razvoja i voda

Dostupnost čiste vode i sanitarnih uslova našli su se i na agendi Ujedinjenih nacija i zauzimaju značajno mesto među ciljevima održivog razvoja. Cilj je da se do 2030. godine obezbedi dostupnost i održivo upravljanje vodom i sanitacijom za sve. A koliko smo daleko od ispunjenja ovog cilja?

Napredak u ostvarivanju ovog cilja možemo pratiti kroz monitoring osam podciljeva, čije se ostvarivanje meri praćenjem jedanaest indikatora[5]. Za sada je postignut određeni napredak u ostvarivanju ovih ciljeva, ali je potrebno uložiti dodatni trud, kao i novčana sredstva, kako bi se do 2030. ostvarilo zacrtano.

Na globalnom nivou, procenat stanovništva koji koristi bezbednu pijaću vodu povećao se sa 61% na 71%  između 2000. i 2015. i ostao nepromenjen u 2017. Dodatnih 19% globalne populacije koristilo je osnovne usluge pijaće vode, što znači da 785 miliona ljudi i dalje nema čak ni osnovnu uslugu pristupa pitkoj vodi[6].

Udeo globalne populacije koji je pokriven sanitarnim uslugama povećao se sa 28% u 2000. godini na 45% u 2017. godini. U 2017. godini, oko 60% ljudi širom sveta i samo 38% u nerazvijenim zemljama imalo je osnovne uslove za pranje ruku sapunom i vodom, što znači da oko 3 milijarde ljudi nema osnovna sredstava za pranje ruku kod kuće[7]. Pitanje je na koji način svi ovi ljudi mogu da odgovore na osnovnu preporuku lekara u trenutnoj situaciji.

Da bi se ostvarili zacrtani ciljevi neophodna je i promena u odnosu prema vodnim resursima. Kako nam svakodnevni život, a naročito u doba pandemije koronavirusa, dokazuje - bez vode ne mogu da se ispune ni minimalni higijenski uslovi. Umesto pretvaranja vode u robu i dopuštanja da pojedine multikorporacije gomilaju vodne resurse, dok sa druge strane veliki broj ljudi ne može da ostvari osnovne potrebe, neophodna je pravedna raspodela. Pravo na vodu je osnovno ljudsko pravo i vode ima dovoljno za sve ukoliko se racionalno koristi, kao zajedničko dobro.

Predrag Momčilović